Prihvatni centar Duje

Nije te kćeri bez razloga majka rodila da oštrim srpom žanješ sujete i bacaš niz rijeke usnule. Nego da onomad budeš čeljade za uzora što oštrim korakom kosi poglede i pegla usnule drumove stranputice a šapatom blagim iznjedriš pobjedu i upozoriš druge da put je ipak pogrešan i siv. Možda se uspiješ vratiti ne prateći svaki korak majčin, ali uzalud sam žurila da svakim danom budim te u isto vrijeme i toplim uzdahom probudim tvoja čula. Nekada život ne bijaše par štirkanih odora i vezene haljine u ruže svilene, sve trnom okovane da slobode im ne diraš i ne jadaš. Nekada su polja pod pripekom se gubila iz vida a sada u jednu tačku stane cijeli život, pa ga motam kao vodenica kamen kvrgavi. Meni više i ne treba sada, par koraka lijevo ili desno i miran san. Do sudnjega časa i ne tražim više od tople postelje i vedra pogleda ljudi oko mene. Niti su mi rod niti bliži, ali ipak blagi i blaži no pojedini prema roditelju svom.

Prihvatni centar Duje